You are currently viewing „Dubai mi je dao sve što Srbija nije“ – Kristina Milanović otišla iz Beograda pre 7 godina

„Dubai mi je dao sve što Srbija nije“ – Kristina Milanović otišla iz Beograda pre 7 godina

kako naci posao u dubaiju

„Koliko god da nije moja zemlja, ova zemlja mi je dala ono što moja nikada nije – mogućnost za napredak, mogućnost da stvorim nešto sa svoje dve ruke i noge, bez političke i bilo kakve druge veze. I ja ću večno biti zahvalna“. 

Beograđanka Kristina Milanović je pre sedam godina spakovala život u dva kofera i odselila se u Dubai (Ujedininjeni Arapski Emirati, UAE) . Iako nikada nije želela da ode iz Srbije i odvoji se od majke i prijatelja, nepronalazak adekvatnog posla i perspektive nakon završenog Fakulteta bezbednosti, bio je okidač da sreću pronađe 5.105 kilometara daleko od kuće.

Trenutno radi u luksuznom Jumeirah Beach Hotelu kao menadžer restorana i toliko je zadovoljna životom u Dubaiju da o Srbiji više ni ne razmišlja. 

„Kada sam sletela u Dubai i udahnula onaj vreo vazduh imala sam utisak da mi je glava u rerni. Tada sam rekla sebi – došla si ovde da uspeš i manje ne prihvataš. I sada to i živim. Ja sam ovde samo sedam godina. Zamisli gde će moj život biti za tri, četiri, pet godina. Biće još bolji. I to je nešto što te vuče da ostaneš ovde – jer živiš dobar život“.

Kako naći posao u Dubaiju

Međutim, nije uvek bilo tako dobro. Trebalo je oko tri godine da se popne od konobara do junior menadžerske pozicije da bi priuštila sve što želi u kosmopolitskom gradu koji je prilično skup za život. 

„Kada sam došla 2015. godine, radila sam kao konobar prvih godinu dana. Po ugovoru mi je plata bila 500 evra uz bonus od 10 odsto od ukupne zarade hotela plus bakšiš. To je onda bilo negde oko 800/900 evra. Ali, kompanija mi je plaćala smeštaj, hranu i prevoz do posla“.

Do prvog posla Kristina je došla preko agencije za zapošljavanje. Međutim, i sama se prijavljivala na online oglase za posao u ugostiteljstvu. Intervju za posao podrazumevao je razgovor na engleskom jeziku, a ona je znala samo osnove.

„Ja sam prevodila rečenice u Google translate i učila ih napamet. Sećam se da sam sve oko sebe izlepila papirićima da bih se setila da nešto kažem na tom intervjuu“.

Potrebno znanje enegleskog jezika za rad u Dubaiju zavisi od pozicije na koju se konkuriše. Ako je reč o poziciji konobara, frizera, kozmetičara ili građevinskog radnika, jezik nije presudan faktor za dobijanje posla. Kristina kaže da su poslodavci po tom pitanju fleksibilni i svesni da mnogi ljudi ne koriste engleski da bi imali priliku za vežbanje.

„Engleski jezik je nešto što se nauči kada vas život baci u vatru. Ja ga sada govorim veoma dobro, čitam, razmišljam na engleskom. I pošto ga svakodnevno koristim, mnogo mi je lakše da pričam na engleskom, nego na srpskom“.

Kada je razmišljala o tome gde otići, u prvi mah mislila je „gde god“, ali je istražujući shvatila da je najjednostavniji i najizvesniji put do Emirata. Proces dobijanja posla i vize u Dubaiju je mnogo lakši nego u Evropskoj uniji, na primer. Kompanija vam obezbeđuje vizu i plaća avionsku kartu.

„Kada dobijete zvaničnu ponudu (offer letter) od kompanije, vaš zadatak je da pošaljete kopiju pasoša, sliku i prevedenu diplomu. Bolje je da prevod uradite u Srbiji, jer je jeftinije. I to je sve. Može se desiti da neka manja kompanija traži da vi platite avionsku kartu, ali moj savet je da ne pristajete na to, jer je ovde po zakonu da poslodavas snosi troškove zaposlenja radnika. Bolje sačekajte novu ponudu kompanije koja neće škrtariti na vama već od samog početka.“

Šta ako dobijete otkaz u Dubaiju

Koliko god da je pronašla sebe u novom svetu, Kristina nije saglasna sa radnom etikom u Dubaiju. Tamo se podstiče dokazivanje radnika u smislu dužeg ostanka na poslu. 

Kristina je mesecima radila po 12 sati. Kada je bila konobar, imala je jedan slobodan dan. Sada, kao menadžer, ako želi dva slobodna dana, dnevno mora da radi 10 i po sati. 

Tokom pandemije korona virusa, ostala je bez posla. Međutim, UAE imaju sistem koji vam omogućava da ostanete još neko vreme i pokušate da nađete posao. Naime, kada vam kompanija da otkaz, trebalo bi da vam obezbede vizu još jedan mesec kao vreme za koje treba da nađete novi posao. Ako ga ne nađete u tom periodu, postoji nešto što se zove overstay.

„Za overstay se prijavljujete na jednom sajtu i tom prilikom platite 25 evra. Svaki naredni dan koliko ste u Dubaiju bez posla, košta vas oko 2,5 evra što plaćate kada nađete posao. To je legalan način da ostanete u zemlji, ali neće baš besplatno da vas puste. Vi tamo morate biti korisni, morate doprinositi“.

Priveligije i diskriminacije pri zapošljavanju

Dubai je kosmopolitski grad u kom žive sve nacije sveta, a najmanje ima Emiraćana. Kristina kaže da je javna tajna da postoji disktiminacija pri zapošljavanja i visine zarada između sa jedne strane Evropljanja, Amerikanaca, Kanađana i Australijanaca i sa druge građana afričkog i azijskog kontinenta. Takođe, ne vredi jednako evropski pasoš i pasoš nekog iz Amerike, Kanade ili Australije.

Ono što je Kristini bilo čudno kada je došla jeste privilegovan status ljudi bele puti.

„Ljudi iz Afrike, na primer, obraćaju vam se sa većom dozom poštovanja. I pogotovo ako ste bela žena. Ovde vas posmatraju kao osmo svetsko čudo. Osećate se malo neprijatno jer smo svi ljudi, bez obzira na boju kože“.

Plata od 18.000 dinara sa fakultetskom diplomom u Srbiji

Nakon diplomiranja na Fakultetu bezbednosti u Beogradu, Krisitinu je sačekala realnost koju proživljava veliki broj mladih u Srbiji.

„Od silnog traženja posla u struci, nisam mogla ništa da nađem, osim da radim u sektoru obezbeđenja u Beogradskoj areni, na recepciji. Moja plata je bila 18.000 dinara. Toliko ponižavajuće. To je bio veliki šamar realnosti. Potpuno je nevažno što si završio fakultet i što imaš strast prema tom poslu. Da ne kažem da su ti šefovi neemancipovani ljudi, sumnjivog obrazovanja.“

Nakon ovog iskustva, Kristina se nadala da će se stvari popraviti. Ubzo je shvatila da od pristojnog posla u struci nema ništa i počela je da radi kao konobar u jednom beogradskom kafiću. Plata joj je bila skoro četiri puta veća nego na poslu za koji je učila pet godina.

I njen tadašnji momak radio je u ugostiteljstvu i zajedno su zarađivali pristojan novac. Međutim, letovanje, zimovanje i sve druge aktivnosti iznad osnovnih potreba, uvek su bile „na mišiće“. Nakon nekog perioda života u „vrzinom kolu“ u kom ne možeš ništa da stvoriš, Kristina od kategorične protivnice napuštanja zemlje, postaje neko ko jedini izlaz vidi u odlasku.

 „Volela bih da su ljudi u Srbiji veseli kao u Dubaiju“

Privikavanje na novi grad, kulturu i potpuno novi svet, u Kristininom slučaju trajao je između tri i šest meseci, u zavisnosti od toga o kom aspektu je reč. I kako kaže, u početku nije ni malo lako. Prvi dan je bio traumatičan.

„Kompanijski vozač me je čekao na aerodromu i dovezao do smeštaja. Ja sam bila u dvosobnom stanu sa još tri devojka od kojih je jedna bila Sanja iz Niša, što mi je puno značilo. Tog prvog dana otišla sam do marketa da kupim namirinice i sredstva za čišćenje. Pa vi ne znate ni kakav hleb da kupite. Nije to hleb kao u Srbiji. Margarin se ne zove margarin, nego nekako drugačije. Ali vi ne znate engleski, pa onda guglate. A da zlo bude veće, po povratku iz marketa, nisam mogla da nađem svoju zgradu. Sve su iste zgrade i izgubila sam se. Posle 45 minuta traženja, sela sam na neki pločnik i plakala. Tada sam pomislila šta mi je ovo trebalo. Ali brzo sam se sabrala i tako pribrana, odmah sam našla stan“.

Početna negativnost vremenom je nestala i pretvorila se u zahvalnost zemlji i gradu kog smatra svojim domom. U Srbiji nije bila od 2019. godine i kaže da joj je mnogo draže da joj voljeni dođu u Dubai i uživaju neko vreme.

„Svaki put kad odem u Srbiju, sve više želim da se vratim kući. Neki kažu da ovo nije moja kuća, ali za mene jeste. Ovo je moj dom, ovo je sada moja zemlja. Ova kuća mi je mnogo draža, nego ona u Srbiji“.

Kristina kaže da joj u Srbiji najviše smeta negativna energija i isfrustriranost ljudi, ali razume da to potiče od loše ekonomske i društvene situacije. Dodaje da su ljudi u Dubaiju veseli i puni poštovanja.

„Ovde kada uđeš u apoteku ili market, dočekaju te i isprate lepim rečima i uz osmeh. Da li je to deo treninga, nebitno je. Ja kad kažem dobar dan u Srbiji, dobijem namršten pogled. Mogu da razumem to, ali ja onda biram da ne idem u takvo okruženje. Ne prija mi mentalitet naših ljudi“.

Na pitanje da li bi se pod nekim povoljnim uslovima vratila u Srbiju, Kristina kaže da su jako male šanse za to. Dodaje da nema strah od odlaska i novog početka ako oseti da bi to bilo bolje.

„Nakon ovog iskustva kada sam jednom spakovala život u kofer i otišla, sad bih se mogla 100 puta preseliti u bilo koju drugu zemlju. Ali bih sigurno otišla negde drugde, nego da se vratim u Srbiju“.

 

Ostavite odgovor