Videla je da se borim i da mi ne daju da prođem. Krenula je prema meni, ali je vojnik zatvorio vrata ispred nje i uhvatio joj ruku. Počela je da vrišti.
Bio je dete kada su se u njegovoj rodnoj Gazi desila poslednja tri velika palestinsko-izraelska rata. Nakon jednog od najjačih sukoba 2014. godine, sa 17 godina, došao je sam u Srbiju. Put od Gaze do Beograda trajao je sedam dana usled brojnih poteškoća sa vizom i vojnicima sa egipatske i palestinske strane. Palestinac, Ahmed Hassan Hijazi (26), danas je doktor opšte medicine i uskoro počinje stažiranje na Kliničkom centru u Novom Sadu.
O Srbiji je slušao od oca koji je pre 30 godina studirao u Prištini i koji je tamo zasnovao tamo porodicu, ali se vratio u Gazu kada je počeo albansko-srpski sukob. Ahmed sada Srbiju smatra drugom domovinom i studente sa Bliskog istoka savetuje da ne idu u „rasističku Nemačku“, nego da dođu u „prijateljsku Srbiju“.
„Morao sam da se tučem za balon vode“
„Bio sam u učionici kada se desio napad. Prvi sukob kog se sećam bio je 2008. godine. Izrael je bombardovao Gazu 52 dana i 52 dana nismo imali struju. Sećam se da je to bio prvi dan škole posle raspusta. Svi su jurili ulicama, hitna pomoć je prolazila gore-dole jer je bolnica blizu škole. Autobus koji nas je dovezao do škole, došao je da nas pokupi. Ušao sam u autobus i shvatio da nema mog brata i sestre. Onda sam iskočio iz autobusa i otišao do škole da vidim gde su. Bili su ispred školske kapije i plakali. Zgrabio sam ih i otrčali smo do kuće moje bake koja je, na sreću, bila blizu škole. Sačekali smo tu nekoliko sati, a onda otišli do naše kuće.“
Ovo je Ahmedovo sećanje na jedan dan iz rata 2008. godine kada je imao 12 godina. Sledeći veći sukob bio je 2012. godine i trajao je 14 dana. Najstrašniji, koji je ostavio snažan utisak na njega, bio je 2014. godine.
„Nismo imali struju ni vodu. Sećam se da sam morao bukvalno da se tučem za balon vode da bih ga doneo kući. Morali smo da koristimo rernu od gline i drva, jer nije bilo gasa. Tada je u našem stanu živelo 15 ljudi jer je tetka sa porodicom napustila svoju kuću koja je blizu izraelske granice. A imali smo ograničene količine hrane i vode. Jeli smo, zapravo, hranu iz konzervi“.
Sedmodnevna borba za izlazak iz Gaze
Rat 2014. godine poklopio se sa Ahmedovom završnom godinom u srednjoj školi. Tada je odlučio da ode.
Od toga gde otići, bilo mu je bitnije da ode, izgradi bolju budućnost i pomogne porodici. Pokušavao je prvo u Nemačku, Rusiju i Belorusiju.
„Ali svi su me ili odbili ili su tražili toliko papira i dokumenata koje nisam mogao da obezbedim za vizu“.
Dalja potraga stigla je do Srbije. Njegov otac studirao je arhitekturu u Prištini i imao je kontakte u Beogradu koji su pomogli da Ahmed dobije vizu.
Ali, borba za izlazak iz Gaze tek je počela.
Pojas Gaze, koji se nalazi između Egipta i Izraela, opasan je zidinama i nije lako izaći. Situaciju otežava i to što u Gazi nema aerodroma. Ahmed je morao da pređe na egipatsku stranu i odatle odleti za Srbiju.
Međutim, Egipat je otvarao granicu za ljude iz Gaze na svaka tri-četiri meseca po samo nekoliko dana. I svaki put kada se otvore prelazi, bio je ogroman broj ljudi koji su želeli da odu. Zato su se pravili spiskovi, ali nije bilo lako naći se na njima.
„Uzeli su naša imena, ali moje nije bilo na spisku. Upisali su se oni koji su imali neku vezu“.
Kada je ipak uspeo da se upiše na listu, sačekao je dan kad treba da ide njegova grupa sa spiska. Otišao je do administrativne zgrade na granici.
„Ispred sale je bilo 1000 ljudi, a oni su puštali samo nekoliko stotina. Kada su prozvali moje ime, ušao sam, ali mi nisu verovali, jer je bio metež, nije se čulo. Zapravo, ušlo je mnogo više ljudi, nego što je trebalo jer su se progurali. Gurali su me napred-nazad, bio sam zaglavljen na vratima. Rekao sam im da je moje ime na spisku, odgovorili su mi da ih baš briga za listu. Onda sam im pokazao vizu, rekli su mi da nije važeća“.
Tog dana sve to je posmatrala njegova majka sa prozora.
„Videla je da se borim i da mi ne daju da prođem. Krenula je prema meni, ali je vojnik zatvorio vrata ispred nje i uhvatio joj ruku. Počela je da vrišti. Kada sam video to, skočio sam na vojnika i počeo sam da vičem. Drugi vojnik je došao do mene, izudarao me i odveo u sobu za ispitivanje.“
Tokom ispitivanja, rekli su mu je da viza nije validna i izbacili ga iz prostorije.
„Posle toga sam seo u salu i mislio da je moja budućnost uništena.“
Ali, dosetio se prijatelja čiji otac može da mu pomogne. On mu je obezbedio da ga ponovo prozovu sa spiska za prelazak granice. Kada su ga prozvali konačno, vojnici su pokušali da ga zaustave, ali je nekako uspeo da se probije do autobusa.
„Kada sam ušao u autobus, vozač je rekao da je Ahmed već u autobusu. Neko je ukrao moj identitet. Onda sam rekao da ko god da je to uradio, mora da izađe jer nema pasoš da to dokaže.“
Konačno je krenuo put Egipta. Bio je u autobusu određenom za Egipćane koji su bežali iz Gaze. Taman je pomislio da je uspeo.
„Međutim, na pola puta, vozač je stao i vratio se nazad u Palestinu. Rekao nam je da mu je tako naređeno. Nismo hteli da izađemo iz busa.“
Putnici su posle saznali da je Hamas (palestinski pokret otpora) ljudima iz autobusa uslovio egipatsku stranu da granice otvori na duži period. Ultimatum je bio da će autobus pun Egipćana pustiti u Egipat, ako egipatska granica bude duže otvorena.
Čekali su na odgovor egipatskih vlasti dan-dva. Ultimatum je usvojen i autobus je konačno prešao granicu.
Dolazak u Srbiju: „Nedelju dana sam učio naziv ulice Kralja Petra Karađorđevića“
Posle ogromne borbe, Ahmed je na beogradski aerodrom sleteo u noć 25. decembra 2014. godine. Čekao ga je službenik palestinske ambasade u Beogradu i rekao mu da će otići u Kragujevac jer se tamo nalazi grupa Palestinaca.
„Otišao sam u smeštaj jednog od njih i ostao nedelju dana. Od tada sam počeo da razmišljam gde ću, kako ću i šta ću dalje.“
U Kragujevcu je živeo u iznajmljenom delu kuće jednog starijeg čoveka.
„To je bio srpski domaćin. Rakija svako jutro i tako to. On je meni pričao nešto i po tri sata, a ja ga ništa nisam razumeo.“
Ahmed je želeo da upiše medicinu po dolasku u Srbiju. Međutim, pošto je upisni rok prošao, morao je da čeka oktobar 2015. godine. Za to vreme, učio je i srpski i engleski.
„U Kragujevcu sam upoznao divne ljude. Uvek su me zvali na druženja. Nisam razumeo ni reč, ali sam im se dopao. Slušao sam ih i pokušavao da komuniciram na osnovnom engleskom. Zvali su me na ručkove, brinuli su o meni. Zaista dobri domaćini. I korak po korak, navikao sam se na srpski mentalitet“.
U Kragujevcu je živeo u glavnoj ulici Kralja Petra Karađorđevića.
„Trebalo mi je nedelju dana da naučim naziv. I nikad tu ulicu neću zaboraviti. Tek posle mi je jedan prijatelj rekao da mogu da je zovem glavna. Odgovorio sam mu: To mi tek sad kažeš.“
Kada je došlo vreme da polaže prijemni za medicinu, pokušao je prvo u Kragujevcu na srpskom jeziku. Želeo je da studira na srpskom jer je školarina jeftinija od programa na engleskom. Međutim, nije dovoljno naučio srpski, niti ćirilicu i nije položio prijemni.
Nakon toga otišao je u Beograd i položio prijemni na engleskom.
„Kada sam došao iz Gaze u Kragujevac, to je bio jedan kulturološki šok. Iz Kragujevca u Beograd, to je bio drugi. Toliko se razlikuju. “
Na prvoj godini fakulteta bio je još jedan Palestinac s kim je delio stan. Troškovi studiranja po godini su bili 7.000 evra i jednu godinu je morao da propusti jer roditelji nisu mogli da mu pošalju dovoljno novca.
„Ali u Beogradu sam zaista počeo da uživam. Imao sam sjajnu ekipu, skoro svaki dan smo pravili kućne žurke. Svaki dan za nas je bila avantura.“
„Dođite u prijateljsku Srbiju, a ne rasistički Zapad“
Ahmed je opštu medicinu završio prošle godine u Novom Sadu, jer je imao problem sa jednim profesorom na beogradskom fakultetu. Trenutno čeka poziv za stažiranje u Kliničkom centru
„Čuo sam priče sirijskih i libanskih prijatelja o rasističkom ponašanju ljudi u Nemačkoj i Britaniji. Vojvodine i pomaže studentima sa Bliskog istoka oko dolaska u Srbiju. Zato ih savetujem da dođu u Srbiji gde toga nema, bar ja nisam iskusio. Ljudi su nekad uplašeni od dolaska u Srbiju zbog medija u kojima čuju da su Srbi rasisti i da ne vole muslimane. Ali ja im savetujem da im Srbija bude prva opcija, pa posle na specijalizaciji da odu u Nemačku ako žele. Jer Srbija je prijateljki nastrojena, jednostavnije je dobiti vizu i jeftinije je.“
U Srbiji mu najteže pada odvojenost od porodice. Do sada ni jednom nije mogao da ode u Gazu, ali su ga roditelji posetili jednom.
„Najteže mi je tokom praznika. Vaših i mojih. Kad su slave, vi odlazite jedni kod drugih. I ja sam odlazio na neke, ali kad su moji praznici, ja sedim u stanu sam.“
Do sada je nekoliko puta bio u Novom Pazaru, gde se, kako kaže, osećao kao u Gazi. U Novom Sadu nema prepreku za ispovedanje svoje vere i redovno odlazi u džamiju.
Nakon sedam godina provedenih u Srbiji kaže da koliko god da se Srbija i Gaza razlikuju, u široj slici imaju dosta sličnosti.
„Vi ste isto vezani za porodicu, brinete o svojoj reputaciji u javnosti, poštujete starije, poštujete religiju. Na Zapadu svako gleda sebe.“
Kada je reč o budućnosti i pitanju da li će se vratiti u Gazu, ostati u Srbiji ili otići negde drugde, kaže da bi život na relaciji Srbija-Gaza možda bila jedna od opcija.
„Ne bih išao u neku zemlju na Zapadu, radije bih ostao u Srbiji. Nadam se da ću ovde dobiti posao i specijalizaciju da mogu da pomognem svojoj porodici. Ali za mene je najbolja opcija da se vratim u Gazu ako se politička situacija sredi. Ja imam dužnost da pomognem svom narodu i da izgradimo našu zemlju ponovo. Ali nikad neću zaboraviti Srbiju. Uvek ću je smatrati svojom drugom kućom. Možda život na relaciji Srbija-Gaza bude nekad moguć. Videćemo. “
